Tak je uglavnom prošlo dosta vremena, jedno pol sata smo ziher pričali, busa još uvijek nema. Odjednom dolazi na stanicu neki tip. Godine oko 30,35, obučen u traperice i neku košulju kratkih rukava, vidno živčan. Dolazi do zgrade kolodvora, gleda dal ima nekog, naravno nema (di bi dalmatinac radio tak kasno), gleda raspored kad idu busevi. Prilazi nama (meni i toj curi) i počinje priču. Odmah sam primijetio hercegovački naglasak. Ispada da je sad došao pješke od Sv. Filipa i Jakova (znači pješačio je ne više od 45 minuta. Znam, išao sam), netko mu je provalio u stan, ukrali su mu sve iz stana. Sve što posjeduje ima kod sebe, a to je novčanik, neke isprave i gro para. I tak on to nama priča. Okrenuo je rundu pive na kiosku odma, inzistirao da pijemo. Priča kak je bio na nekom partyu jučer, navuko se belog, jebeno mu je bilo.

Spikamo si mi tak, vrijeme prolazi. Cura ispriča i njemu svoju priču, ja pričam kak sam tu s frendovima, zajebancija i to. Bus je kasnio jedno 2 sata. U međuvremenu tip je okrenuo još jednu rundu pive. Inzistirao opet. Uglavnom sad smo si mi ko neka grupa na kolodvoru, upoznali se (makar za nikog nisam znao kak se zove), i sad smo mi kao tam zajedno. Ja sve ono ne vjerujem kaj mi se događa. Prvo smo bili ta cura i ja, onda se on priključio, sad priča ide dalje.

Bus napokon dolazi. Tip i ja se pozdravljamo s curom, ona ide na neki drugi bus. Ulazimo u naš bus, i sjedamo na predzadnje sjedalo. Ko neki kompići. Bus je više prazan nego pun, onak pokoji čovjek sjedi negdje, većina spava. Ful tiha atmosfera. Samo, skužim ja odjednom da su tu neke stvari, nekom ostale valjda. Vidim novčanik, pored njega pare. Tip uzima pare, broji i veli: «Oko 200 Eura i 700 kn». Ja ga gledam, veli on: «Podijelit ćemo.» «Ok» Tip taman dijeli pare, odjedom čuje se duboki muški glas odozada, sa zadnjeg sjedala: «Ej, šta mi pare diraš?» Okrećem se, vidim tipa, cca. 20,21 godinu, šmokac neki. Po njegovom glasu i izgledu bilo je za pretpostaviti da se probudio upravo. Znači lik je ostavio pare, i otišao si prileći iza. Budala. Uglavnom počne neka spika,  i objasnimo nas dvoje tipu kak nismo znali da je njegovo, da ne bi trebao ostavljat pare tak itd. Lik neš sere al skuži da mu je bolje ušutit. Uzeo si je novčanik, i vratio se otraga. Ja spikam i dalje s tipom ovim. Ima stan u Dubravi, u Zaprešiću, kuću na Hvaru, stan u Splitu, i sad ide doma u Hercegovinu kod staraca. Mora prek Splita ići, a u kurcu mu je nekaj nemam pojma. Nema niš. Sve su mu ukrali, uglavnom živčan, al samnom kao u dobrim odnosima. Kao, «stari moj» i to.

Ubrzo, budi se cura sa stražnjeg sjedala, cura od onog tipa koji je pare ostavio. Nešto me je tražila da joj dodam, neku knjigu. Dok sam joj davao knjigu velim «Oh, that's Dutch.», jer knjiga je bila na Nizozemskom. Pričali smo na eng., jer ona ne zna hrvatski. I sad ja počnem nešto bezveze s njom pričat, moj kompić sa kolodvora priča s tim tipom, i evo opet grupe ljudi koji se druže, nemaju pojma jedni o drugima, al tu su sad zajedno nevjerojatnim spletom okolnosti… Saznam neke gluposti o curi i dečku… tu su na odmoru, ona je iz Nizozemske inače, on tam nekaj radi nemam pojma.

U priči s curom saznajem i da njen dečko priča 4 jezika, i to: Hrvatski, Srpski, Bosanski i Engleski. LOL. Nevjerojatno u šta je on nju uvjerio… Nisam joj niš reko na to. Nek živi u iluziji;) Dolazi moja stanica, Vodice, još mi je ovaj «kompić» platio kartu, jer kondukter nije imao za vratit obojici. Inzistirao je. Veli: «Sad sam ja, drugi put budeš ti.» Tip je onak čudan… bolje ak ja njega više nikad ne vidim…

I tak ja izađem napokon iz busa. Šta se dogodilo sa ovim ljudima nemam pojma. I briga me. Cura koja me čekala na kolodvoru u Vodicama je bila tam cijelo to vrijeme koje je bus kasnio, i dok sam ja proživljavao sve ovo s tim ljudima ona je čekala. Ne svjesna kaj se sve dogodilo;) Ko neki pokisli miš. Tak je zgledala.

The rest is just ice.

P.S. Znam da ima dosta teksta, ali ovo je ipak samo kratka verzija...ne da mi se pisat sve....